Пре развигорца, пре пролетног буђења, као да се свуда осећа да иде пролеће. Jош нема прве топлоте, jош нису сокови и потоци кренули, jош снегови по осоjу леже, а већ смо сигурни да jе нови живот непосредно близак. Нема више зиме! Тако слутимо и препород нашег народног живота, и ако нас многе противне силе са знаковима своjе власти и господства окружуjу. Ипак знамо да jе нови живот непосредно близак. Али ми нисмо пророци, већ пажљиви посматрачи народног нам живота, у потпуности његовоj, па смо дужни не само изнети своj закључак, већ и показати на основу чега смо тако закључили.


Ништа ново ваљда, што већ нисмо у нашим досадашњим чланцима истакли, нећемо овде рећи. Само о овим опажањима колико су већ изнета, нисмо писали са овог гледишта, већ су раниjе употребљена да се кроз њих осветли други неки предмет разматрања. Данас пак скупљамо све разлоге наше наде и износимо их пред своjе читаоце, да би само ову што боље осветлили. Добри и честити грађани, коjима се ми jедино и желимо обраћати, имаjу велики недостатак: честити као што их jе Бог дао, давши Богу и Цару оно што им припада, сматраjу да су испунили потпуно своj задатак, па без везе са себи сличним, "гледаjу своjа посла", уверени да немаjу више шта чинити за своjе и своjих добро. Добре жеље честитог грађанина спаваjу поред њега на његовом честитом узглављу и ретко кад да су прешле границе његовог имања и пронашле и сjединиле се с другим добрим жељама и jош бољим одлукама у његовом селу, баш као и дим што избиjа из његовог огњишта. За то време његовим селом и државом управљаjу они чиjа jе сва снага врло често само у њиховоj вештини да се повежу са себи сличнима, и да тако повезани умноже и прошире своjу личност и своjу снагу. И ми, и овим, као и досадашњим нашим чланцима, имамо само ту намеру, да разбудимо оне усамљене честите и добре жеље, да им покажемо да су усамљене, али нису саме, да jе свака од њих велика вредност, али вредност неискоришћена jер несjедињена чак ни са истом таквом жељом свог првог суседа. Ако ми дакле многу нашу мисао и поновимо, нека нам читаоци не замере. Исправка тог урођеног недостатка добрих грађана захтева многе учестане напоре, честа понављања истих мисли.



Има већ више времена како се грађани питаjу: докле ће ово траjати? У последње пак време почињу све чешћи гласови: овако се више не може. Под овим "овако" не мисле грађани на jедан одређени политички или друштвени облик. У већини случаjева реални људи, мисле на резултате политичког и друштвеног живота, коjе осећаjу сваки поjединачно и сви заjедно. Не праве питање они од облика владавинских, али свакако их се резултати владавина тичу у наjвећем степену. Под чамом нико живот не разуме. Одушевљење jе услов живота. То jе сам живот. И зато као прво оправдање наше слутње да су близу дани новог одушевљења, новог живота, узимамо ове све чешће гласове: "овако се више не може". Целим животом народним владаjу слични закони као и животом jедног човечjег тела. И ово само од себе, ако има довољно отпорне снаге, реагује на неповољне услове за своj опстанак. Како не би имало довољно отпорне снаге народно тело, коjе jе у свом косовском поразу нашло снаге за своjу веру у краjњу победу? И зато ову драгоцену реч: "овако се више не може", коjу рекосмо да све чешће чуjемо, узимамо као знак одлуке за реакциjу народног тела на неповољне услове његовог опстанка, као поjаву његове решености да се одупре снагама коjе су дотле у супротном правцу деловале на његов живот.


Али не само да се чуjу овакви гласови, већ видимо и другде, а како ли не код нас пламичке, чиjа светлост има скоро исте одлике. Као да се кора што покрива jедан исти прикривени народни живот на неким местима провалила и отуда избио плам светлости. И све чешћа и све jача светлост! Не можемо рећи тачно шта доноси сутрашњица, али ови учестали знаци, овако слични, увераваjу нас своjим jединственим ставом у основним питањима народним, да су народне снаге не само решене да се одупру даљем падању, већ да су готове и на узлет.


И више од хлеба, тражи се са свих страна истина и правда. Веровало се да истина и правда леже у самом нашем правно-политичком систему. Довољно jе да остваримо форме, па ће и суштина бити ту. Потребно jе, мислило се, имати школе и цркве, судове и друге власти, па ниjе могуће да истина и правда не буду међу нама. Показало се да истину и правду ваља, поред свега што смо од форми установили, нарочитим трудом тражити и пазити. Jер и школе и цркве, и судови и друге власти, могу не бити испуњени истином и правдом. Сад смо то дубоко осетили. С чуђењем смо утврдили своjу заблуду. И сад на свима странама утврђуjемо колико смо од истине и правде били далеко, и хоћемо да ове врлине заузму своjа места, по сваку цену, и што пре.


И они коjи сад управљаjу земљом показуjу знакове узнемирености. Љуте се на родољубиве организациjе, што се под неполитичким именима баве политиком. Нека садашњи управљачи не мисле да jе ово уперено против њих лично. Ово jе дубока реакциjа народног живота на опште неповољне услове у коjима се налази. Ма колико то изгледало немогуће, они су ипак у положаjу и данас ваљда да то схвате и постану носиоци баш те животне реакциjе. Велике промене и велике победе би морали баш над собом лично да однесу, али сигурно jе да би то било и за њихово, и за наше добро. Али немоћни су, то нека добро знаjу, да омету долазак оног што мора доћи.